U kontekstu Pariske deklaracije o efikasnosti pomoći, uloga Nevladinih organizacija (NVO-e) u saradnji na razvoju mora biti razmotrena. U toku devedesetih, NVO sektor doživeo je dramatično širenje u većini zemalja u razvoju.
Donatorske agencije, od kojih se tražilo da se uzdrže od direktnog sprovođenja projekata na terenu dok su suočene sa nepostojećim valdinim institucijama, počele su da koriste NVO-e u partnerskim državama kako bi ljudi dobili usluge. Stoga, značajan udeo sredstava donatora se kanališe kroz lokalne NVO-e. Pariska deklaracija, fokusiranjem na Dobro upravljanje, demokratsko vlasništvo i harmonizaciju donatorskih intervencija može uticati na ulogu NVO-a u saradnji na razvoju na različite načine: novi mehanizmi finansiranja, kao što je podrška kroz budžet više donatora i program finansiranja (iz korpe), snažno su fokusirani na centralnu vladu. Pariska deklaracija se dosta fokusira na demokratsko vlasništvo, na uključivanje širokog spektra zainteresovanih strana i na učešće građanskog društva. To zahteva da NVO sektor zauzme snažnu ulogu.
